Pocetak fudbalskog kluba crvene zvezde
Историја фудбалског клуба Црвена звезда представља велику причу о успесима који се ређају више од шест деценија. Звезда је у свакој држави у којој је играла била најтрофејнији клуб, било да су у питању титуле (стигли смо до 25), купови (22) или дупле круне (10). Паралелно са великим успесима наш клуб је привлачио неутралне посматраче атрактивном игром. Тако је Звезда брзо постала најпопуларнији клуб у Србији и тадашњој Југославији, а подршка сто хиљада људи на Маракани била је сасвим обичан призор током 60-их, 70-их и 80-их. Прича о оснивању Црвене звезде добро је позната. Фебруара 1945. године, док је Други светски рат још трајао, група омладинаца, чланова Уједињеог савеза антифашистичке омладине Србије, одлучила је да покрене процес нормализације у сфери спорта. Они су основали Омладинско фискултурно друштво, које ће четвртог марта прерасти у Црвену звезду. Име је Звезда добила после дуге расправе, а дали су га заједнички први потпредседници Спортског друштва Зоран Жујовић и Слободан Ћосић. Тог дана Звезда је одиграла први фудбалски меч, који је завршен победом над екипом Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а од 3:0 (2:0).Пет дана касније званично је оформљена фудбалска секција, на чијем челу је био Коста Томашевић, а први економ је био Предраг Џајић. Њих двојица су част Звезде бранили и на терену – Томашевић је био први центарфор и стрелац првог гола у историји клуба, а Ђајић играо је на средини терена. Звезда је добила стадион предратног ФК Југославија (који је током рата играо под именом СК 1913, а расформиран је управо због тих наступа у доба окупације), који је тада носио име „Авала“.
Звезда је у првој послератној сезони, 1946. године, освојила наслов шампиона Србије и квалификовала се за шампионат Југославије. У прве четири сезоне наш клуб није успео да освоји ниједну титулу, али је већ од 1948. до 1950. остварио хет-трик победа у купу, победама у финалима над Партизаном, земунским Нашим крилима и Динамом.
Прва титула изборена је на спектакуларан начин. Три кола пре краја загребачки Динамо имао је пет бодова више у лиги, у којој је победа доносила два бода. Ипак, Загрепчани су затим поражени од Сарајева, па је Звезда добила међусобни дуел ривала за титулу и у последње коло ушла са минусом од једног бода. БСК је са Динамом одиграо 2:2, а одлука је пала дан касније, 4. новембра, у утакмици са Партизаном. Вечити ривал је раније те сезоне добио дерби убедљиво (6:1), али је Звезда овог пута стигла до потребних 2:0 и захваљујући бољем гол-количнику (за само 0,0018) постала први пут шампион државе.
Звезда је у првој послератној сезони, 1946. године, освојила наслов шампиона Србије и квалификовала се за шампионат Југославије. У прве четири сезоне наш клуб није успео да освоји ниједну титулу, али је већ од 1948. до 1950. остварио хет-трик победа у купу, победама у финалима над Партизаном, земунским Нашим крилима и Динамом.
Прва титула изборена је на спектакуларан начин. Три кола пре краја загребачки Динамо имао је пет бодова више у лиги, у којој је победа доносила два бода. Ипак, Загрепчани су затим поражени од Сарајева, па је Звезда добила међусобни дуел ривала за титулу и у последње коло ушла са минусом од једног бода. БСК је са Динамом одиграо 2:2, а одлука је пала дан касније, 4. новембра, у утакмици са Партизаном. Вечити ривал је раније те сезоне добио дерби убедљиво (6:1), али је Звезда овог пута стигла до потребних 2:0 и захваљујући бољем гол-количнику (за само 0,0018) постала први пут шампион државе.
Pedesete godine
Звезда ће титулу освојити и 1953. године, али ће праве промене уследити на средини те деценије, када је оформљена стабилна клупска структура, са Душаном Благојевићем на месту председника, Слободаном Ћосићем као генералним сектретаром и великим Ацом Обрадовићем, познатим под надимком „Доктор О“, на месту техничког директора клуба.
Они су створили простор за генерацију која ће пет година у потпуности доминирати југословенским фудбалом и оставити печат и на европској сцени. То је тим, у којем су наступали Беара, Дурковић, Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац... Ти фудбалери чија имена се још памте, а упознао их је цео свет, освојиће четири титуле шампиона Југославије и два купа, не оставши ниједном без трофеја у тих пет сезона.
Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу донело велику популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси нашег клуба. Доктор О је имао изузетан дар за препознавање талената, па је на завршетку каријере у стручни штаб пребацио Митића, Станковића, Топлака, који ће са великим успехом радити у фудбалу деценијама.
Они су створили простор за генерацију која ће пет година у потпуности доминирати југословенским фудбалом и оставити печат и на европској сцени. То је тим, у којем су наступали Беара, Дурковић, Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац... Ти фудбалери чија имена се још памте, а упознао их је цео свет, освојиће четири титуле шампиона Југославије и два купа, не оставши ниједном без трофеја у тих пет сезона.
Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу донело велику популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси нашег клуба. Доктор О је имао изузетан дар за препознавање талената, па је на завршетку каријере у стручни штаб пребацио Митића, Станковића, Топлака, који ће са великим успехом радити у фудбалу деценијама.
Šezdesete godine
Крај педесетих био је прво доба доминације неког од клубова у југословенском фудбалу, али је почетак следеће деценије центар збивања пренео на другу страну Топчидерског брда. У следећих седам сезона Звезда ће освојити само једну титулу (што ће се поновити тек деведесетих) и само један куп, оствариће најслабији пласман у историји (седмо место, 1963. године) и чак четири пута завршиће изван прве тројке на табели (пре и после тога само још седам пута је Звезда била испод трећег места у 54 сезоне фудбала у ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србији).
Већ тада било је јасно да је Звезда далеко најпопуларнији клуб у земљи, а навијачима су неуспеси тешко падали, па се дешавало и да упадну на терен и спале комплетне голове. У сезони 1962/63 наш клуб је поставио и негативни рекорд са само 21 датим голом, дупло мање од, рецимо, пет места слабије пласиране Војводине.
Ипак, на другој страни Звезда се развијала и постављала последње основе за велики успон који следи – од краја 1959. године почела је изградња новог стадиона на месту већ застареле Авале. У наредне четири године Звезда је као домаћин играла на стадиона Партизана и ОФК Београда (што донекле и објашњава лоше резултате), а нови објекат отворен је првог септембра 1963. у мечу са Ријеком.
Прва сезона на свом стадиону, који је могао да прими невероватних сто хиљада људи, прослављена је дуплом круном, којом је са клупе испраћен Миша Павић, освајач пет трофеја претходне деценије и дотадашњи рекордер са седам узастопних сезона на клупи клуба.
Кључни моменат догодио се у лето 1966. године, када је на клупу Звезде сео Миљан Миљанић. Миљанић ће пуних осам година предводити клуб који је за то време израстао у правог европског великана. До тада југословенски фудбал прошао је кроз уводну фазу испитивања и петогодишње доминације Звезде и Партизана. У преосталих 25 година заједничке државе Звезда ће бити константа, а смењиваће се ривали.
Већ тада било је јасно да је Звезда далеко најпопуларнији клуб у земљи, а навијачима су неуспеси тешко падали, па се дешавало и да упадну на терен и спале комплетне голове. У сезони 1962/63 наш клуб је поставио и негативни рекорд са само 21 датим голом, дупло мање од, рецимо, пет места слабије пласиране Војводине.
Ипак, на другој страни Звезда се развијала и постављала последње основе за велики успон који следи – од краја 1959. године почела је изградња новог стадиона на месту већ застареле Авале. У наредне четири године Звезда је као домаћин играла на стадиона Партизана и ОФК Београда (што донекле и објашњава лоше резултате), а нови објекат отворен је првог септембра 1963. у мечу са Ријеком.
Прва сезона на свом стадиону, који је могао да прими невероватних сто хиљада људи, прослављена је дуплом круном, којом је са клупе испраћен Миша Павић, освајач пет трофеја претходне деценије и дотадашњи рекордер са седам узастопних сезона на клупи клуба.
Кључни моменат догодио се у лето 1966. године, када је на клупу Звезде сео Миљан Миљанић. Миљанић ће пуних осам година предводити клуб који је за то време израстао у правог европског великана. До тада југословенски фудбал прошао је кроз уводну фазу испитивања и петогодишње доминације Звезде и Партизана. У преосталих 25 година заједничке државе Звезда ће бити константа, а смењиваће се ривали.
1966-1974
'' Миљанић и Звездина распуцана деца (1966-1974) ''
Миљан Миљанић је у Звезди био као фудбалер још током славних 50-их, али је тек доласком на место првог тренера у лето 1966. године пронашао право место за себе и клуб. Миљанић је био предводник нове оријентације у клубу – ослањања на сопствене снаге. У првој сезони он је извршио потпуну смену генерација и освојио пето место, баш као и претходне године. А после тога почели су успеси.
Генерација коју је предводио Драган Џајић, званично најбољи играч у историји ове земље (у избору Фудбалског савеза уприличеном поводом 50-годишњице УЕФА) и свакако једно од најбољих левих крила у историји света, оставиће дубок траг и направити велику разлику у односу на све највеће ривале. Први пут Звезда ће везати три шампионске титуле (два пута дупла круна), а свако дете у Југославији знаће имена Дујковића, Ђорића, Дојчиновског, Кленковског, Карасија, Аћимовића, Лазаревића, Кривокуће, Остојића... Посебно је вредан податак да је већина поменутих фудбалера на Маракану стигла веома рано и прошла кроз многе селекције у омладинској школи клуба.
Звезда је у том периоду учврстила име и на европском нивоу, успостављајући стандарде које је мали број клубова са истока могао да прати. Управо је концентрација на Куп шампиона 1971. године утицала на то да у лиги буде остварен други најлошији пласман икад – шесто место – а утисак је поправио трофеј у купу. Миљанић ће са екипом освојити још једну титулу, 1973. године, а тада ће се већ у екипи наћи и нека нова имена, Владимир и Огњен Петровић, Богићевић, Филиповић, Кери... Многи од њих повешће Звезду крајем осме деценије у нову еру великих успеха.
Осим што је својим навијачима донела много радости, Звезда је у тој ери била клуб који се гледао са уживањем: за осам Миљанићевих година седам пута је била најефикаснији клуб у лиги (1972. Вележ дао гол више), а у последње две сезоне остављала је прве ривале најпре за 12, па за 18 погодака.
Миљан Миљанић је у Звезди био као фудбалер још током славних 50-их, али је тек доласком на место првог тренера у лето 1966. године пронашао право место за себе и клуб. Миљанић је био предводник нове оријентације у клубу – ослањања на сопствене снаге. У првој сезони он је извршио потпуну смену генерација и освојио пето место, баш као и претходне године. А после тога почели су успеси.
Генерација коју је предводио Драган Џајић, званично најбољи играч у историји ове земље (у избору Фудбалског савеза уприличеном поводом 50-годишњице УЕФА) и свакако једно од најбољих левих крила у историји света, оставиће дубок траг и направити велику разлику у односу на све највеће ривале. Први пут Звезда ће везати три шампионске титуле (два пута дупла круна), а свако дете у Југославији знаће имена Дујковића, Ђорића, Дојчиновског, Кленковског, Карасија, Аћимовића, Лазаревића, Кривокуће, Остојића... Посебно је вредан податак да је већина поменутих фудбалера на Маракану стигла веома рано и прошла кроз многе селекције у омладинској школи клуба.
Звезда је у том периоду учврстила име и на европском нивоу, успостављајући стандарде које је мали број клубова са истока могао да прати. Управо је концентрација на Куп шампиона 1971. године утицала на то да у лиги буде остварен други најлошији пласман икад – шесто место – а утисак је поправио трофеј у купу. Миљанић ће са екипом освојити још једну титулу, 1973. године, а тада ће се већ у екипи наћи и нека нова имена, Владимир и Огњен Петровић, Богићевић, Филиповић, Кери... Многи од њих повешће Звезду крајем осме деценије у нову еру великих успеха.
Осим што је својим навијачима донела много радости, Звезда је у тој ери била клуб који се гледао са уживањем: за осам Миљанићевих година седам пута је била најефикаснији клуб у лиги (1972. Вележ дао гол више), а у последње две сезоне остављала је прве ривале најпре за 12, па за 18 погодака.
''Dominacija''
'' Зец и Станковић, одржавање доминације ''
Како то обично бива, одлазак великог тренера за собом вуче резултатски пад, па су две сезоне после Миљанићевог прошле без много успеха за Звезду. Тек ће долазак Гојка Зеца 1976. донети стабилност и већ следећег маја на Маракани се славила дванаеста титула. Била је то увод у еру Бранка Станковића, која ће потрајати четири године, донети Звезди три трофеја и прво велико европско финале.
После Џајићевог одласка у Бастију екипу је предводила четврта Звездина звезда Владимир Петровић Пижон, а једнаку популарност имали су Душан Савић и Србољуб Стаменковић, касније велика звезда фудбала у САД. Прва сезона Гојка Зеца била је права демонстрација силе – титула је освојена са девет бодова предности, што је до тада највећа разлика у историји лиге, а стрелци, предвођени Филиповићем, тресли су мреже ривала 67 пута (први пратилац на тој листи Борац дао 53 гола).
Следеће сезоне Звезда је освојила друго место и створила себи услове за сјајан наступ у Купу УЕФА у сезони 1978/1979. Прву титулу Станковић као тренер (као играч првак је био четири пута) осваја 1980. године, када Звезди измиче дупла круна, а годину дана касније Звезда је поново шампион.
Једанаестогодишњи период без освојеног купа, далеко најдужи у историји, окончан је у пролеће 1982. године, када је у два класика (2:2 у Загребу и 4:2 у Београду) надмашен нови шампион, загребачки Динамо. До тада се догодила прва промена тренера током сезоне још од педесетих, Остојић је заменио Станковића. У екипу се 1983. враћа Гојко Зец, који затиче само једног играча из шампионске екипе коју је водио 1977. године – Милоша Шестића. Зец понавља успех из претходног мандата, освајајући титулу одмах по доласку. И баш као те сезоне, куп је завршио у Сплиту, а Звезда ће трофеј у најмасовнијем такмичењу освојити 1985, поново у дуелу са Динамом.
Шестић је, посебно после одласка Петровића и Савића током сезоне 1982/1983 постао лидер нове генерације, у којој су играли Ивковић, Елзнер, браћа Ђуровски, Мусемић, Јањанин, Мркела. Крај ере Гојка Зеца коинцидирао је са највећим скандалом у историји југословенског фудбала, "случајем Шајбер", који је утицао да у две сезоне земља има по два првака. Наш клуб је најпре изгубио, а затим освојио титулу 1986. године, пре него што ће му она за зеленим столом бити одузета.
Како то обично бива, одлазак великог тренера за собом вуче резултатски пад, па су две сезоне после Миљанићевог прошле без много успеха за Звезду. Тек ће долазак Гојка Зеца 1976. донети стабилност и већ следећег маја на Маракани се славила дванаеста титула. Била је то увод у еру Бранка Станковића, која ће потрајати четири године, донети Звезди три трофеја и прво велико европско финале.
После Џајићевог одласка у Бастију екипу је предводила четврта Звездина звезда Владимир Петровић Пижон, а једнаку популарност имали су Душан Савић и Србољуб Стаменковић, касније велика звезда фудбала у САД. Прва сезона Гојка Зеца била је права демонстрација силе – титула је освојена са девет бодова предности, што је до тада највећа разлика у историји лиге, а стрелци, предвођени Филиповићем, тресли су мреже ривала 67 пута (први пратилац на тој листи Борац дао 53 гола).
Следеће сезоне Звезда је освојила друго место и створила себи услове за сјајан наступ у Купу УЕФА у сезони 1978/1979. Прву титулу Станковић као тренер (као играч првак је био четири пута) осваја 1980. године, када Звезди измиче дупла круна, а годину дана касније Звезда је поново шампион.
Једанаестогодишњи период без освојеног купа, далеко најдужи у историји, окончан је у пролеће 1982. године, када је у два класика (2:2 у Загребу и 4:2 у Београду) надмашен нови шампион, загребачки Динамо. До тада се догодила прва промена тренера током сезоне још од педесетих, Остојић је заменио Станковића. У екипу се 1983. враћа Гојко Зец, који затиче само једног играча из шампионске екипе коју је водио 1977. године – Милоша Шестића. Зец понавља успех из претходног мандата, освајајући титулу одмах по доласку. И баш као те сезоне, куп је завршио у Сплиту, а Звезда ће трофеј у најмасовнијем такмичењу освојити 1985, поново у дуелу са Динамом.
Шестић је, посебно после одласка Петровића и Савића током сезоне 1982/1983 постао лидер нове генерације, у којој су играли Ивковић, Елзнер, браћа Ђуровски, Мусемић, Јањанин, Мркела. Крај ере Гојка Зеца коинцидирао је са највећим скандалом у историји југословенског фудбала, "случајем Шајбер", који је утицао да у две сезоне земља има по два првака. Наш клуб је најпре изгубио, а затим освојио титулу 1986. године, пре него што ће му она за зеленим столом бити одузета.
Šampion
''Шампион Европе и света''
У лето 1986. године догодиле су се велике промене у нашем клубу. Управа на чијем челу су били Драган Џајић и Владимир Цветковић почела је да гради тим који ће моћи да конкурише најјачим европским тимовима. Тог лета на клупу је доведен Велибор Васовић, први Србин који је подигао пехар Купа шампиона, а екипа је појачана низом играча, међу којима се издвајају Драган Стојковић и Бора Цветковић.
У првој сезони, започетој са казненим бодовима, Звезда се концентрисала на Куп шампиона, где је остварила добре резултате. Већ у лето 1987. године направљен је петогодишњи план у којем је зацртано освајање Купа шампиона. Историја је показала да су све намере остварене.
Од клупског рођендана 1987. године, када је на Маракани побеђен мадридски Реал, до марта 1992. године Звезда је живела кроз најлепши период у својој историји. У пет сезона припале су нам четири титуле (1989. трофеј је однела Војводина са Шестићем, Михајловићем, тренером Љупком Петровићем и директором Косановићем), 1990. са чак 11, а годину дана касније са осам бодова предности у односу на прве ривале (оба пута Динамо). У све четири сезоне у којима је освојена титула Звезда је играла и финала купа, али је трофеј освојила само 1990. године.
Чињеница да су Звезду у пет славних година водила чак петорица тренера (Васовић, Станковић, Шекуларац, Љ. Петровић и Поповић) делује чудно, али истовремено потврђује да су и у управи и на терену "црвено-бели" били страховито јаки. У лето 1987. дошли су Бинић и Просинечки, затим редом Шабанаџовић, Панчев, Савићевић, Белодедић и Михајловић. Истовремено је добро функционисала омладинска школа, која је клубу дала Стојановића и Југовића.
На самом почетку деведесетих Звезда једноставно није имала конкуренцију у домаћим такмичењима, а у Европи је имала статус великана. Иако би трансфери бар неких играча неминовно уследили, рат на Балкану, распад Југославије и санкције Уједињених нација убрзали су процес, који ће само тринаест месеци после Барија Звезду практично оставити без комплетне шампионске генерације.ere to edit.
У лето 1986. године догодиле су се велике промене у нашем клубу. Управа на чијем челу су били Драган Џајић и Владимир Цветковић почела је да гради тим који ће моћи да конкурише најјачим европским тимовима. Тог лета на клупу је доведен Велибор Васовић, први Србин који је подигао пехар Купа шампиона, а екипа је појачана низом играча, међу којима се издвајају Драган Стојковић и Бора Цветковић.
У првој сезони, започетој са казненим бодовима, Звезда се концентрисала на Куп шампиона, где је остварила добре резултате. Већ у лето 1987. године направљен је петогодишњи план у којем је зацртано освајање Купа шампиона. Историја је показала да су све намере остварене.
Од клупског рођендана 1987. године, када је на Маракани побеђен мадридски Реал, до марта 1992. године Звезда је живела кроз најлепши период у својој историји. У пет сезона припале су нам четири титуле (1989. трофеј је однела Војводина са Шестићем, Михајловићем, тренером Љупком Петровићем и директором Косановићем), 1990. са чак 11, а годину дана касније са осам бодова предности у односу на прве ривале (оба пута Динамо). У све четири сезоне у којима је освојена титула Звезда је играла и финала купа, али је трофеј освојила само 1990. године.
Чињеница да су Звезду у пет славних година водила чак петорица тренера (Васовић, Станковић, Шекуларац, Љ. Петровић и Поповић) делује чудно, али истовремено потврђује да су и у управи и на терену "црвено-бели" били страховито јаки. У лето 1987. дошли су Бинић и Просинечки, затим редом Шабанаџовић, Панчев, Савићевић, Белодедић и Михајловић. Истовремено је добро функционисала омладинска школа, која је клубу дала Стојановића и Југовића.
На самом почетку деведесетих Звезда једноставно није имала конкуренцију у домаћим такмичењима, а у Европи је имала статус великана. Иако би трансфери бар неких играча неминовно уследили, рат на Балкану, распад Југославије и санкције Уједињених нација убрзали су процес, који ће само тринаест месеци после Барија Звезду практично оставити без комплетне шампионске генерације.ere to edit.
Devedesete godine
'' Мрачне деведесете ''
На самом почетку 1992. године наш клуб је био на врхунцу славе – шампион Европе и света, ослабљен одласком неколицине чланова шампионске генерације из Барија, али још увек са пристојним шансама да у Лондону брани трофеј у Купу шампиона. У домаћем такмичењу највећи ривал Динамо напустио је лигу, баш као и остали клубови из Хрватске и Словеније, а шампионат у скраћеној Југославији игран је на ивици регуларности, јер је у априлу избио рат у Босни и Херцеговини. Звезда је одбранила титулу и други пут остварила шампионски хет-трик (први пут од Миљанићеве ере), али су се већ у финалу купа, када је трофеј освојио Партизан, видели знаци тешких дана који су следили нашем клубу.
Између маја 1992. и маја 2000. године на Маракани је прослављена само једна титула – двадесети пехар у наше витрине стигао је 1995. године, а донела га је још једна сјајна генерација, у којој су наступали Милојевић, Стојковски, Ђоровић, Стефановић, Сакић, Живковић, Крупниковић, Ковачевић, Петковић... На путу ка титули добијен је и стоти дерби (2:1), а на клупи је поново седео Љупко Петровић.
Ипак, био је то кратак предах у веома неуспешној деценији. Лига тадашње СР Југославије није личила на спортско такмичење каквом смо присуствовали пре распада земље, а у новим чудним оклностима наш клуб се тешко сналазио. Имала је Звезда често далеко најбољи тим у земљи, али то једноставно није било довољно. Како су се деведесете ближиле крају, нерегуларности су се приближавале кулминацији, а у шампионату 1997/98 титулу је освојио дебитант у лиги Обилић. Следећи шампионат није ни окончан због НАТО агресије, а Звезда је завршила на трећем месту, што је једини пласман испод друге позиције за наш клуб у последњих 20 година.
У седам сезона Звезда је освојила једну титулу и чак пет купова, уз некоилико блиставих европских наступа. За већину клубова то је по свим стандардима успешан период, али су прохтеви Звездине армије навијача другачији. Доба задовољства за њих тек ће се вратити.
На самом почетку 1992. године наш клуб је био на врхунцу славе – шампион Европе и света, ослабљен одласком неколицине чланова шампионске генерације из Барија, али још увек са пристојним шансама да у Лондону брани трофеј у Купу шампиона. У домаћем такмичењу највећи ривал Динамо напустио је лигу, баш као и остали клубови из Хрватске и Словеније, а шампионат у скраћеној Југославији игран је на ивици регуларности, јер је у априлу избио рат у Босни и Херцеговини. Звезда је одбранила титулу и други пут остварила шампионски хет-трик (први пут од Миљанићеве ере), али су се већ у финалу купа, када је трофеј освојио Партизан, видели знаци тешких дана који су следили нашем клубу.
Између маја 1992. и маја 2000. године на Маракани је прослављена само једна титула – двадесети пехар у наше витрине стигао је 1995. године, а донела га је још једна сјајна генерација, у којој су наступали Милојевић, Стојковски, Ђоровић, Стефановић, Сакић, Живковић, Крупниковић, Ковачевић, Петковић... На путу ка титули добијен је и стоти дерби (2:1), а на клупи је поново седео Љупко Петровић.
Ипак, био је то кратак предах у веома неуспешној деценији. Лига тадашње СР Југославије није личила на спортско такмичење каквом смо присуствовали пре распада земље, а у новим чудним оклностима наш клуб се тешко сналазио. Имала је Звезда често далеко најбољи тим у земљи, али то једноставно није било довољно. Како су се деведесете ближиле крају, нерегуларности су се приближавале кулминацији, а у шампионату 1997/98 титулу је освојио дебитант у лиги Обилић. Следећи шампионат није ни окончан због НАТО агресије, а Звезда је завршила на трећем месту, што је једини пласман испод друге позиције за наш клуб у последњих 20 година.
У седам сезона Звезда је освојила једну титулу и чак пет купова, уз некоилико блиставих европских наступа. За већину клубова то је по свим стандардима успешан период, али су прохтеви Звездине армије навијача другачији. Доба задовољства за њих тек ће се вратити.
''Novi vek''
''Нови век и нови успеси ''
Лето 1999. представљало је нови почетак за наш клуб. Непосредно по завршетку НАТО агресије Звезда је освојила седамнаести куп у историји, победом над Партизаном 4:2, а после лошег почетка следеће сезоне екипу је уместо Милољуба Остојића преузео Славољуб Муслин. Члан славне генерације Пижона Петровића и Дулета Савића донео је екипи нову филозофију – у две сезоне са њим на клупи Звезда је поставила дефанзивне рекорде и преполовила број примљених погодака (само 19 у 40 мечева шампионата 1999/2000). Титула је практично обезбеђена на Ђурђевдан, када је на Маракани савладан Обилић, а Партизан освојио само бод у Крагујевцу. Три дана касније освојен је куп, а четири бода предности рутински су сачувана у преостала три кола. Звезда је у марту, априлу и мају те године добила свих 20 мечева у лиги и купу.
Следеће сезоне Муслин је остао у клубу, а титула је одбрањена. Трофеј је изгубљен у купу, такмичењу на које је Звезда успоставила неку врсту монопола – у последњих 18 финала играла је 16 пута и 10 пута излазила као победник. Муслин ће клупу нашег клуба напустити у септембру 2001. године, после чега Звезда губи две узастопне титуле на идентичан начин – после пет кола наш заостатак за највећим ривалом био је огроман (у првој 7, а у другој 10 бодова разлике). Повратак Муслина на клупу у лето 2003. године вратио је Звезди неопходну чврстину и нови рекорд – само 13 примљених голова у 30 утакмица.
Тог лета је наш клуб, на чијем челу је трећи пут Љупко Петровић, остварио сјајне резултате на припремама и са великим оптимизмом ушао у нови шампионат, али су два тешка пораза у европским мечевима (у Ајндховену и Санкт Петербургу) пореметила психолошки екипу, која губи борбу за титулу, а лошу сезону завршава поразом у финалу купа од Железника (други пут у три године куп изгубљен голом примљеним у последњем минуту).
Током лета 2005. долази до велике промене у клубу, јер Драган Џајић напушта место председника и одлази са фуинкције после пуних 20 година. Трећу Звездину звезду мења пета – Драган Стојковић – а први пут у историји на клупу долази страни тренер Валтер Зенга. Следе две године потпуне Звездине доминације у домаћем фудбалу, оличене у дуплим крунама и најпре седам, а затим и седамнаест бодова предности у односу на најближе ривале у лиги. У сезону 2007/2008 Звезда је ушла са јасним амбицијама, које су поново неизбежне на Маракани – одбрана дупле круне и корак даље у Европи.
Лето 1999. представљало је нови почетак за наш клуб. Непосредно по завршетку НАТО агресије Звезда је освојила седамнаести куп у историји, победом над Партизаном 4:2, а после лошег почетка следеће сезоне екипу је уместо Милољуба Остојића преузео Славољуб Муслин. Члан славне генерације Пижона Петровића и Дулета Савића донео је екипи нову филозофију – у две сезоне са њим на клупи Звезда је поставила дефанзивне рекорде и преполовила број примљених погодака (само 19 у 40 мечева шампионата 1999/2000). Титула је практично обезбеђена на Ђурђевдан, када је на Маракани савладан Обилић, а Партизан освојио само бод у Крагујевцу. Три дана касније освојен је куп, а четири бода предности рутински су сачувана у преостала три кола. Звезда је у марту, априлу и мају те године добила свих 20 мечева у лиги и купу.
Следеће сезоне Муслин је остао у клубу, а титула је одбрањена. Трофеј је изгубљен у купу, такмичењу на које је Звезда успоставила неку врсту монопола – у последњих 18 финала играла је 16 пута и 10 пута излазила као победник. Муслин ће клупу нашег клуба напустити у септембру 2001. године, после чега Звезда губи две узастопне титуле на идентичан начин – после пет кола наш заостатак за највећим ривалом био је огроман (у првој 7, а у другој 10 бодова разлике). Повратак Муслина на клупу у лето 2003. године вратио је Звезди неопходну чврстину и нови рекорд – само 13 примљених голова у 30 утакмица.
Тог лета је наш клуб, на чијем челу је трећи пут Љупко Петровић, остварио сјајне резултате на припремама и са великим оптимизмом ушао у нови шампионат, али су два тешка пораза у европским мечевима (у Ајндховену и Санкт Петербургу) пореметила психолошки екипу, која губи борбу за титулу, а лошу сезону завршава поразом у финалу купа од Железника (други пут у три године куп изгубљен голом примљеним у последњем минуту).
Током лета 2005. долази до велике промене у клубу, јер Драган Џајић напушта место председника и одлази са фуинкције после пуних 20 година. Трећу Звездину звезду мења пета – Драган Стојковић – а први пут у историји на клупу долази страни тренер Валтер Зенга. Следе две године потпуне Звездине доминације у домаћем фудбалу, оличене у дуплим крунама и најпре седам, а затим и седамнаест бодова предности у односу на најближе ривале у лиги. У сезону 2007/2008 Звезда је ушла са јасним амбицијама, које су поново неизбежне на Маракани – одбрана дупле круне и корак даље у Европи.
